Državni sekretar "spona" Rusije i SAD-a

Iako je mnogo pisano o „arapskom proleću“, na dva pitanja ipak, među sobom blisko povezana sa događajima koji su zahvatili Bliski Istok, još uvek nismo dobili definitivne odgovore. Prvo – Vašingtonska uloga u „arapskom proleću“ i sledujući za njom „islamistička jesen“, u pobedi „islamističkih“ partija, čiji je reklamni baner bio anti-amerikanizam. Drugo – i šta da radi Rusija sa kipećim Bliskim Isto-kom, kako da gradi odnose sa novim regionalnim igračima, kako da prođe između „proleća“ koje još uvek traje i koje polako zamenjuje njena „jesen“ sa minimalnim gubicima, jer govoriti o akvizicijama više nema potrebe?

Ali prvo – malo suvog teoretisanja. Od dana 26. jula 1956 godine, kada je nacionalizacija Sueckog kanala postala debela tačka u istoriji klasičnog kolonijalizma, prošlo je pedeset i sedam godina. Pedeset sedam godina, koje su bile ispunjene borbom supersila za dominaciju u regionu, žesto-kom opozicijom sekularnog i tradicionalnog, „arapskog socijalizma“, kao i zapadne orijentacije, vojne i islamističke. Iza svake od strana su stajali spoljni činioci, koji su trošili milijarde na podršku pojedinih lidera i pokreta, u stvari – inspirisali njihovo pojavljivanja na političkoj sceni. Ovih pedeset godina bile su period „modernizacije“ i „regionalizma“, odnosno, procesi uključuju post-kolonijalnu periferiju, države šireg Bliskog Istoka u globalne ekonomske odnose kapitalizma. Tako je kapitalizam, u smislu država, čiji su lideri izjavljivali o „socijalističkoj orijentaciji“, nastojali izgraditi obim trgovine sa Zapadom.

A ukoliko je Zapad prvobitno – pre svega SAD – razmatrao ovu „bliskoistočny periferijy“, kao nekakav sigurnosni ventil od pregrevanja ekonomije, preko kojeg je bilo moguće „ispustiti višak pare“ preko-akumulacije kapitala i hiperprodukcije robe na tržištima tih zemalja, zatim je brzo proces u odnosima postao složeniji. „Regionalizam“, se tada reklamirao kao „anti-kolonijalna politika“, omogućavajući zapadnoj ekonomiki dobijanja mase bonusa. Konkretno – u obliku profita na račun jeftinih sredstava iz različitih izvora i potpuniji multiplikativni efekat svakog dolara, potrošenog na „regionalno partnerstvo“. Samo vojno-tehnička-saradnja je donosila monopolima profit i postala je „živa voda“ zapadnim ekonomijama, čime su one, delimično, bile u stanju nadoknaditi troškove sukoba sa Sovjetskim Savezom. Ali, bilo je i drugih „građanskih“ vidova saradnje … Međutim, paralelno sa ekonomskim, ubrzali su se i socijalno-politički procesi. „Modernizacija“ je dovelo do uništenja tradicionalnog društva, uništavanje islamskih principa i tradicija.

Veoma je važno sada ovde razumeti da: „religioznost“ muslimana i Evropljanina sadrže potpuno suprotni karakter. Za modernog Evropljanina, religioznost je samo deo njegovog postojanja, njegovog života, koji mu pruža tradicija koju on upražnjava, kao i obrede. Islam je – način života i želja da se približi „evropskom modelu“ dovodi do socijalnih kataklizmi i duhovne propasti. Da li ima mesto čuđenju, što je uspešno sprovedena modernizacija u zemljama kao što su – šahovski Iran ili u Anvar el Sadatovom i Hosnija Mubarakvom Egiptu, to je zaista uspeh u makro – ekonomskim dimenzijama – tim pre, što je imala i protivnike. Politička i finansijska elita, uglavnom se održala na drsko neo-kolonijalnoj politici u Africi i na Bliskom Istoku i koja savršeno vidi sve veće protivrečnosti, koje su u stvari formirane, kao poziv na kontrolu iz Vašingtona i Zapada, nad celim regionom.

„Govoriti o neočekivanosti „arapskog proleća“ za SAD nije ni smešno. Reći, da je Vašington neočekivano i naglo izgu-bio „kontroly“ – potrebno je da budete potpuni idealista, ili odrađivati zadati vam nalog za stvaranje takve slike“. Pozvani smo da verujemo da su stotine miliona dolara iz budžeta potrošeni na obaveštajnu službu SAD i na činjenicu da su zaposleni u istoj tajnoj CIA svih pedeset sedam godina bili svedoci raznih rizičnih događaja, živeli gotovo asketski i radili u uslovima „vatrenog krštenja“: pojavila se urgentna situacija u Egiptu, Iraku, Turskoj, Bahreiny – da li ćemo raditi – ili ćemo sedeti i piti kafu!? Istrajnost i upornost, za koje nam je rečeno da je to američki način življenja i ponašanja u svim za njih važnim oblastima, ukazuju na to, da prava strategija i vašingtonska taktika nemaju nikakve veze sa stvarnošću. Ako u ovakvu stvorenu sliku Amerike veruju i njeni tvorci – to onda znači da potcenjuju strateški potencijal SAD i potcenjyjy partnera / protivnika – granatovani način geopolitičkog poraza.

Bliski Istok je suviše važan za SAD i Zapad, da bi ga se prepustilo, da se oslanja na sreću, na rezultat političke borbe u ključnim zemljama regiona i saveza, koji su na Istoku u apsolutnoj većini vremena i žive onoliko dugo, koliko su u stanju da stvore vrednost stranama, sa kojima su isti i zaključili. „Nadu polažemo na Alaha, a magrce ćemo konopcem privezati“, – tamo govore. Dakle, da bi se osigurala lojalnost američkih bliskoistočnih saveznika učinili su napor na formiranju „duboke države“: političkih, vojnih i lobističkih struktura, koje, u stvari i kontrolišu ključne zemlje i obezbeđuju očuvanje vašingtonskih interesa u bilo kojoj kombinaciji domaćih političkih rasporeda. „Duboka država“ se ne menja, ali fasadske dekoracije – veoma lako. A u svetlu rastućih socijalnih i političkih konflikta u bliskoistočnim zemljama koje su bile saveznici Sjedinjenih Država, počeli su radovi promena u „pozadini“, iza scene.

Godine 2003, 9. maja, Džordž Buš, obraćajući se diplomcima Univerziteta u Južnoj Karolini, objavio je svoju nameru da se „stvori zona u roku od deset godina, slobodne trgovine između SAD i Bliskog Istoka“ : „Zameniti korupciju i gramzive transakcije na tržištu slobodnih i fer zakona, ljudi Bliskog Istoka će doprineti prosperitetu i slobodi“. Šestog novembra iste godine, u svom govoru na Nacionalnoj zadužbini za demokratiju, u kome je objavljena potreba da se na Bliskom Istoku sprovede „globalna demokratska revolucija“. Projekat za „reformatiranje Velikog Bliskog Istoka“ je pokrenuto. O njemu je pisano mnogo i razno. Ali, suština projekta leži u činjenici da je Zapad odlučio da sebi, mesto bivših i iscrpljenih saveznike postavi nove „političke klase“ – prozapadno-orijentisane slojeve lokalne buržoazije, kao i lokalnu „apapsku inteligenciju“.

Međutim, tu postoji ozbiljan problem. Sami po sebi, „novi liberali Istoka“ ovu vlast ne bi umeli zadržati. Ovde bi bio obavezan „umetak“ između interesa Zapada, prozapadnih frakcija političke elite i tradicionalnog islamskog društva. Za takvu ulogu bi bila najpogodnija već postojeće „islamske partije“. Tako je 2007 godine, SAD je osnovala „Projekat za demokratiju na Bliskom Istoku“, u čijim okvirima na realizaciji tesnog jedinstva su radili i stručnjaci konzervativnnog Džordžtauna i „progresivisti“ Harvarda i Stenforda. „Vezujića spona“ između njih je postao Mark Palmer, jedan od tvoraca „plišane revolucije“ u Istočnoj Evropi. Rezultat njihovog rada je specijalni izveštaj, pod nazivom „Strategija uključivanje političkog islama“, u kome je, između ostalog izjavio: „Postoje četiri razloga za uključivanje islamističkih partija u politički proces reformatiranja: a) prikupljanje informacija: dijalog sa različitim opozicionim grupama u cilju procene političkih uslova na terenu; b) javna diplomatija: ublažavanje postojećeg anti-zapadnog osećanja, c) interesi promovisanja demokratije: efikasnije promovisanje mirnog suprotstavljanja autoritarnim režimima, saradnja ujedinjenih grupa različitog kolorita; d) bezbednosni interesi: uključenje popularnih islamskih pokreta – način sprečavanja izmene autoritarnih režima neželjenim snagama; u slučaju slobodnih izbora, islamisti će steći maksimalny prednost i zato je potrebno o tome, da se ranije govori. Proces uključivanja može da se odvija paralelno na neformalnom i javnom nivou.“

Ukratko, dolazak islamista i „Muslimanskog Bratstva“ na vlast u SAD u potpunosti su pripremljeni, a to ne bi trebalo uzeti kao poraz. Trik leži u činjenici da su „braća“ dugo bila deo američkog projekta „Duboke države“ u Egiptu. Još od vremena Gamala Abdel Nasera, plašeći Zapad „arapskim socijalizmom „, „braća“ su proglasila rat do istrebljenja. Tada je naime, Centralna obaveštajna agencija uspostavila bliske radne odnose u početku, a zatim pokrenula sveobuhvatnu saradnju sa egipatskom i sirijskom granom „braće“. CIA veteran Majls Kouplend u svojim memoarima je rekao o tome, da je „Muslimansko Bratstvo“, od trenutka svog nastanka, 1928 godine, bilo predmet konkurentskog interesovanja tajnih službi različitih država koje su neprijateljski raspoložene jedna prema drugoj ili se nalazile u takmičarskom odnosu: „Kada je posle pokušaja atentata na Nasera – prema jednoj verziji, kog su organizovali – članovi „bratstva“ podvrgnuti ispitivanju, utvrđeno je, da su više strukture organizacije potpuno prožete britanskim, američkim, sovjetskim i francuskim obaveštajnim agencijama … Pouka je u tome, da fanatizam – ne daje garanciju osiguranja protiv mita, naprotiv, ove dve pojave bezbedno koegzistiraju“.

Na prvom mestu je prozvan, britanski obaveštajac Kouplend. To je prirodno, s obzirom ne samo zbog duge istorije londonskog kolonijalizma, već i specifičnosti britanske obaveštajne zajednice – kontinuitet, ogromno iskustvo partnerstva sa ideološkim elitama Istoka i, konačno, promovisanje islamskog radikalizma, kao instrument pritiska na vladajuće elite. Egipatska revolucija je počela, kao što je poznato, 25. januara 2012 godine. Posle samo tri dana, 28. januara, Centar za bliskoistočne studije na Brukings Institutu počinje da priprema javno mnjenje na Zapadu – pobedi „Muslimanskog Bratsva“ na parlamentarnim izborima, pod pretpostavkom, da će premijer biti i predstavnik pokreta: „Izgledi za promene u Egiptu, postavljajy pitanje najstarijeg i najsnažnijeg pokreta u zemlji – „MB“. Lideri „Al Kaide“ u početku karijere su bili u tesnoj vezi sa „MB“, ali se pre nekoliko decenija distancirali, smatrajući „MB“ previše umernom organizacijom. Najproblematičnije pitanje je Izrael. Međutim, lideri „MB“ misle, da je mirovni sporazum sa Izraelom – temelj moderne egipatske spoljne politike“.

Ukratko, administracija Bele kuće smatra dolazak „braće“ na vlast, kao dužnost i čast završetka procesa „reformatiranja“ pokrenutih od strane SAD. Nekoliko meseci nakon izbora Muhameda Mursija za predsednika usledio je uzbudljiv i iskren razgovor, državnog analitičara Lasla Tota, sa zvaničnicima Stejt departmenta. „Sa našim novim prijateljima – „Muslimansk-om Brać-om“ – Stejt department i američke obaveštajne agencije posluju već jednu godinu i veoma su zadovoljni ovom saradnjom, – rekao je. – To je nekada bila militantna grupa, ali su se odavno odrekli nasilja i danas imaju veoma široku mrežu kontakata, infiltrirajući se čak na američke univerzitete. Zadobiti njihovo poverenje, nije baš lako, ali to je ono što smo im ponudili … Restrukturiranje, kao što je poznato, nije laka stvar, tako da su promene partnera obično praćene nedovoljim prosejavanjem fleksibilnosti nastrojenih pripadnika obaveštajnih službi i američkog Stejt departmenta. Bela kuća je veoma insistirala na tome, pa je morala da u penziju pošalje one, koji nisu u stanju da racionalno pristupe novim trendovima“.

Vašington je zdušno pokazao „širinu svoje duše“ i „razumevanje lokalnih uslova“, hrabro odbacuje ideološku dogmu zarad geopolitičkih koristi. Posle svega, u skladu sa uslovima poverljivih sporazuma, na čijoj je primeni lično učestvovao šef CIA Dejvid Petreus, Egipat je trebao da postane središte „kontrolisane američke islamizacije Bliskog Istoka i Severne Afrike“. Pored toga, „braća“ su se obavezala da „negirajy aktivnost“ Al Kaide „u regionu“. Takva detaljna priča o „nijansama egipatskog arapskog proleća“ je neophodna radi toga, kako bi postalo jasno: baš samo ovo „proleće“ – je deo velike igre i utakmice Vašingtona na Bliskom Istoku. Njegova svrha – da ojača zapadnu kontrolu nad regionom, održavajući ga u „blago-kolonijalnom“ sistemy, koji je stvorio SAD i NATO. Ovde nema nikakve veze „borba za prava potlačenih“, niti im je to važno. Šta je, u stvari, donelo „Proleće“ arapskim zemljama, koje je društvene sukobe rešilo? Suspendovano je raslojavanje, siromaštvo masa, uključujući i „socijalne liftove“ za mlade ljude? Uklonjene je protivrečnost između infiltriranih zapadnih vrednosti i tradicionalnog islamskog pogleda na svet?

Danas, glavni problem u regionu je nepravedna, neislamska raspodela prihoda, povećanje otpornosti prema tradicionalnom društvu, modernizacija principijelno muslimanima stranim zapadnim modelima. U isto vreme, napominjem, da je apsolutna većina ove ideje, skrivena „iza“ modernizacije i „na Istoku izgradnje kapitalističkog potrošačkog društva“. Nijedana od navedenih protivrečnosti, niti „arapsko proleće“ ni „islamistička jesen“ neće ovu situaciju rešiti. A iza toga, sledi nastavak „reformatiranja“ – oslanjajući se na prozapadne slojeve i „islamske teroriste“ – poprimajući sve dramatičnije krvave forme. I svakim danom povećava se rizik od uključivanja Rusije u ove smutnje, rat svih protiv svih, koji će besneti u regionu. Polovna iskorištenih pa odbačenih, kao i bekorisne „braće“ cada, kako se ispostavilo, želi da uspostavi čvršće odnose sa Moskvom. Kada su bili na vlasti, oni o tome nisu mislili, danas im je odjednom hitno potrbna Rusija.

HAMAS, koji se do kraja „arapskog proleća“ motao između „pametnih i lepih“, nadajući se na egipatsky „braćy“, zatim na podršku Katara, sada pokušava da ponovo uspostavi kontakte sa Iranom i šalje signale u Moskvi. I zamenjeni islamistički režimi takođe se nerado „kockaju“ sa Rusijom, koristeći demonstrirane elemente konvergencije kao oblike ucene od strane SAD. Isti taj Egipat zastrašen namerom da ne kupuje rusko oružje – a sada državni sekretar, Džon Keri, koji se nalazi u Kairu, govori tamo o elementima „jačanja demokratije“, pa kaže, da se njima trebaju očuvati svi prethodni dogovori … „Arapsko proleće“ i sledujući za njom „islamistička jesen“, nije rešila ni jedan od većih i ozbiljnijih problema u regionu. Pezultat pak je bio haos, destabilizacija, islamistički džihad i rat svih protiv svih. SAD se ne plaši – kontrolisanog haosa, zato što time stvara idealne prilike za ostvarenje svojih geopolitičkih interesa. A Rusiji je sada potrebna uzdržanost i trezvenost, kako da ne padne u iskušenje američkih učesnika u projektu, koji se privremeno izjašnjavaju kao „islamisti“ i „anti- zapadnjaci“ …